The moment when, 50 years ago, Neil Armstrong planted his foot on the surface of the Moon inspired awe, pride and wonder around the world. This newspaper argued that “man, from this day on, can go wheresoever in the universe his mind wills and his ingenuity contrives…to the planets, sooner rather than later, man is now certain to go.” But no. The Moon landing was an aberration, a goal achieved not as an end in itself but as a means of signalling America’s extraordinary capabilities. That point, once made, required no remaking. Only 571 people have been into orbit; and since 1972 no one has ventured much farther into space than Des Moines is from Chicago.
The next 50 years will look very different. Falling costs, new technologies, Chinese and Indian ambitions, and a new generation of entrepreneurs promise a bold era of space development. It will almost certainly involve tourism for the rich and better communications networks for all; in the long run it might involve mineral exploitation and even mass transportation. Space will become ever more like an extension of Earth—an arena for firms and private individuals, not just governments. But for this promise to be fulfilled the world needs to create a system of laws to govern the heavens—both in peacetime and, should it come to that, in war.
The development of space thus far has been focused on facilitating activity down below—mainly satellite communications for broadcasting and navigation. Now two things are changing. First, geopolitics is stoking a new push to send humans beyond the shallows of low-Earth orbit. China plans to land people on the Moon by 2035. President Donald Trump’s administration wants Americans to be back there by 2024. Falling costs make this showing off more affordable than before. Apollo cost hundreds of billions of dollars (in today’s money). Now tens of billions are the ticket price.
[ … ]
It is a mistake to promote space as a romanticised Wild West, an anarchic frontier where humanity can throw off its fetters and rediscover its destiny. For space to fulfil its promise governance is required. At a time when the world cannot agree on rules for the terrestrial trade of steel bars and soybeans that may seem like a big ask. But without it the potential of all that lies beyond Earth will at best wait another 50 years to be fulfilled. At worst space could add to Earth’s problems. | Тренутак када је пре 50 година Нил Армстронг закорачио на површину Месеца изазвао је осећај страхопоштовања, поноса и неверице широм света. Овај лист је тврдио да „човек од данас може да зађе у који год кутак свемира његов ум пожели и где год му његова домишљатост дозволи... до планета, брже него што очекујемо, човек ће сигурно стићи.” Али не. Слетање на Месец било је изузетак, само по себи није представљало циљ, већ начин да се скрене пажња на изванредне способности Америке. Није било потребе да се поново иде до већ достигнуте тачке. Само 571 особа је била у орбити, а од 1972. године нико није отишао у свемир даље него што је Београд удаљен од Беча. Следећих 50 година ће изгледати веома другачије. Све мањи трошкови, нове технологије, планови Кине и Индије и нова генерација предузетника обећавају нам еру смелог истраживања свемира. То ће готово засигурно подразумевати туризам за богате и боље комуникационе мреже за све нас, а на даљи рок можда и експлоатацију минерала, па чак и масовни транспорт. Свемир ће све више личити на Земљин продужетак, постаће арена у којој ће се надметати фирме и приватна лица, не само државе. Али, остваривање тих обећања захтева да свет створи систем закона којима ће се уређивати небеса – како у миру тако и, ако би дотле дошло, у рату. Развој свемира је досад био усредсређен на поспешивање активности које се одвијају испод, пре свега кроз сателитску комуникацију ради емитовања програма и навигације. Ствари се сада мењају. Прво, геополитика подстиче човечанство на нови пробој ван плићака ниске Земљине орбите. Кина планира да спусти посаду на Месец до 2035. године. Влада председника Доналда Трампа жели да се Американци тамо врате до 2024. године. Све мањи трошкови овакво доказивање чине много приступачнијим него раније. Програм Аполо је коштао стотине милијарди долара (у данашњем новцу). Сада полазак на овакав пут кошта десетак милијарди. [ … ] Погрешно је представљати свемир као романтизирани Дивљи запад, анархијско гранично подручје где човечанство може да збаци окове са себе и поново спозна своју судбину. Потребно је управљање да би свемир испунио своја обећања. У времену у ком свет не може да се договори ни о трговини челичним шипкама или сојом, то може да делује као претежак задатак. Али без тога, најбоље би било сачекати још 50 година за искоришћавања потенцијала који се крије изван Земље. У најгорем случају, свемир би могао да постане још један од земаљских проблема. |